DOPISNICA IZ BANATA 83 - Ljubomir Živkov: Crna hronika

Popeću sa na glavu svima sa ovim mojim bukvarom, sa ovom enciklopedijom ravničarstva XX veka, ali pašće i pokoja senka na slikovnicu gde seljaci u gumenim čizmama hodaju preko krovova, preko oblaka i preko zaleđenog Tamiša gde ih ipak vreba podmukli vrućac. Pominjao sam barem u dva navrata Dinu, kao najvećeg kobaša svih vremena, iskopao je jamu u sobi, pod je kao i u većini kuća bio zemljan, da bi i u zimskim uslovima mogao da trenira ubacivanje dugmadi palcem u jamu, spomenuo sam babin i moj susret sa njim u ataru, kad smo vukli đubre, i kad je Dina osumnjičio hičkokovski masovna jata vrana da sa njegove njive odnose u kljunovima stajnjak na tuđe njive, nedavno sam opisao i njegov fijasko sa biciklom na koji je uskočila prija.

Dina i njegov otac Paja bili su Lajkini, to ne verujem da je bilo zvanično prezime, Lajkini su svakako stariji od sovjetskog kosmičkog opita iz vremena kad društva za zaštitu životinja nisu smela da pisnu i kad je nedužno kuče skončalo samo u ravnodušnoj vasioni.

Dina i Paja bili su malo je reći slični, bili su kao dva izdanja istog modela, stempeljasti i jaki, lica su im bila žućkasta, ali ne bolesnički, nego kao da nose pečat Azije, da, ostavljali su utisak da se na konja mogu popeti bez uzengija i bez ičije pomoći, e, zaputi se Paja sad više ne znam u koje selo da se nezvanično raspita bi li devojku o kojoj je čuo sve najbolje udali za njegovog Dinu, opisao je porodično stablo i imovno stanje malo boljim nego što je uistinu bilo, pa i tako predstavljeni nisu ispali baš bogati, te se opravdano postavilo pitanje kako izgleda mladoženja in spe: „Nemate sliku?“ – pitaju domaćini. „Ne treba vam slika! Je l’ vidite mene?“ – „Vidimo“ – kažu oni. „E, Dina je isti ja, samo devetnaest godina mlađi, sve drugo vam je kav preslikano!“

Ne znam jesu li mu kazali, kao kad te odbijaju za posao, da će biti obavešten, ili da devojka još ima kade, uglavnom je ta proševina propala, da bi od nje nakon pola stoleća ostala ova verujem jedinstvena konverzacija.

Prolazile su godine, udaljio se ja od Farkaždina, i Farkaždin se udaljio od mene, kad, čujem da je ubijen deda Zare, čuveni maor koji je pravio i Kurjačkima kuću, ko ga ubio, Paja i Dina, ispred Miloradove kafane! Već sam bio pročitao „Zločin i kaznu“ i znao kakve duševne muke čekaju počinioca, o zatvoru da i ne govorimo, ali kako Dina to da uradi, kako mi je promakao beleg koji bi svaki ubica morao imati na vidnom mestu?! U filmovima sam video ko zna koliko ubijenih domorodaca i skalpiranih naseljenika kavkaske rase, uživao sam gledajući dvoboje gde je barem jedan akter morao biti gadno ranjen ili na licu mesta jednim metkom usmrćen, ali sad se nešto nepopravljivo i bespovratno desilo, ne u bioskopu, nego na razmeđi birta i crkve, naočigled tornja i crkvenog sata koji je u ono vreme još radio. Noći su tamo tihe kao ugasla lula, i tu se desilo nešto neiskazivo, Dina je prvi ubica koga lično poznajem, žao mi je deda Zareta, ali mi je žao i počinilaca, koji kao da su iz vodvilja, gde sam ih ja lineovski rasporedio, odjedared premešteni u drugi žanr. Ne znam koliko su dvojnici robijali, Paja je možda tamo i umro, Dinu mislim da nisam više video, pa ga sad opet vidim kako mu se zadnji točak bicikla neslavno savija pod teretom vrlo lepe prije iz Vilova, koja je uskočila na paktreger, ili kako kleveće vrane u jasno prolećno podne.

--------------------------------------------------------------------