Nešto Drugačije 42: Vuk Jeremić

Показать описание

Instagram:

Facebook:

Twitter:

Stajling:

Pantalone:

Рекомендации по теме

Комментарии

Oduvek sam bio tužan. Otkako znam za sebe voleo sam da sanjarim, u svom minulom životu ne mogu sasvim precizno da utvrdim šta sam zaista doživeo, a šta su maštarije – istina je da je moja svakodnevica dosadna, pusta, u odsustvu dešavanja ja na drugim mestima tražim uzbuđenja, najčešće u dugim šetnjama, ponesem se daleko u fantazije, izmišljotine; a kada se povratim u stvarnost uvek me čeka ta umarajuća melanholija, tiha patnja od koje bih samo spavao. Ali sada, ono što osećam je tuga neke druge vrste, koja u sebi nosi bes, strah, a i izvesno zasićenje i nezadovoljstvo, koja u isto vreme parališe i tera na delovanje; eto takve je prirode tuga koju osećam dok u mraku kupatila našeg zajedničkog stana donosim odluku da te napustim i otpočnem život negde gde te nema.

A bilo nam je tako lepo Hana, s prvim svetlom sunca ustajali smo i odlazili u šetnje. Voleo sam da te posmatram kako prelistavaš i kupuješ novine. Ja se lično nikada nisam zanimao za politička dešavanja, jednostavno mi nije bilo preterano stalo do toga da budem informisan, uostalom sve je to meni bilo prilično nerazumljivo, ali duboko sam cenio tvoj entuzijazam i uživao u tvojoj ozbiljnosti kada su u pitanju takve stvari. U tvom hodu se uvek videla rešenost žene koja zna šta hoće, a ja sam za tobom trčkarao skoro kao malo dete. Sa mnom si uglavnom bila ćutljiva, malo smo pričali, često sam se osećao kao posmatrač u tvom životu, publika, ali time sam bio zadovoljan, čak sam to držao za privilegiju.

Predveče bi se igrala svoje emisije. Tada sam se sklanjao, nisam želeo da budem na smetnji, a i nisam bio ljubitelj ljudi koji su dolazili, taj specifičan zadah kvazi-elite mi je bio odbojan. Te večeri sam voleo iz drugog razloga: kada bi se snimanje završilo i gost bio ispraćen, ti bi se presvukla u nešto komotnije, skinula šminku, tada smo napokon ostajali sami. Dok u pozadini sviraju Šopenove „Nokturne“ ti bi me kupala. Ja bih se prepuštao čarobnim zvucima klavira dok mi trljaš noge pažljivo, s ljubavlju, ponekad bi to kod mene izazvalo neželjenu i neobjašnjivu erekciju koje sam se stideo, a tebi je to bilo simpatično, smejala bi se mojoj smetenosti. Po našem stanu sam se obično kretao go, jer sam tako voleo, ali dok me kupaš osećao sam posebnu vrstu nagosti – kao da je sa mene spao dodatni sloj nevidljive odeće i sa njim i ona tuga koja me stalno pritiskala, bio sam oslobođen, zaboravljao sam na sve, postojao je samo tvoj dodir i muzika, voleo sam te, voleo sam te, nisam mogao da živim bez tebe.

Kada se ona pojavila, u meni se odmah javio loš predosećaj. Nisam voleo kako izgleda, kako oteže dok priča, kako miriše, kako te bezobrazno dodiruje preda mnom, a ponajmanje sam voleo to što su ti oči sijale meni do tad nepoznatim sjajem kada je ona bila tu. U početku sam bio začuđen i iznenađen time koliko me ignorišeš kada bi ona došla u naš stan – jeste, bio sam ljubomoran. A kako i da ne budem, na kraju mi je oduzela sve, ponizila me, uništila mi život koji sam voleo. Vremenom si me zbog nje potpuno zapustila; ustajala bi sasvim rano, pre mene, pozvala bi taksi i odjurila negde, i tako svako jutro; u šetnje više nismo ni išli, viđao sam te sve ređe i ređe. Noćima nisam mogao da spavam razmišljajući o tome gde si sada, gde li sam pogrešio, jesam li učinio nešto pogrešno, da li se nešto može ispraviti – znam da ti nisam bio dovoljan, to sam odavno znao, ali sve u svemu, ja sam bio poslušan, odan, nisam iziskivao puno pažnje a davao sam ti bezuslovnu ljubav, čime sam onda zaslužio ovo mučenje; pa uprkos tome što sam stalno bio tužan, ja sam se ipak trudio da budem dobar, ispravan pas.

To veče ste došle kasno u stan, bile ste pijane ili drogirane, šta li, ja sam bio budan. Proslavljale ste uspešan završetak snimanja nekakvog blasfemičnog spota na koje te ona nagovorila, a ti si tako naivno pristala sa uzbuđenjem koje je mene rastužilo. Niste ni upalile svetlo, ali ja sam sve video: u bezumnom zanosu ona te pribila uza zid, sisala ti je i grizla vrat, a ja sam se toliko uplašio za tebe da sam zalajao najjače što sam mogao. Lajao sam i lajao, dozivao upomoć, ali niko nije obraćao pažnju na mene, sve dok me ona nije pogledala svojim veštičijim, opijenim očima, punim besa što joj prekidam užitak. Istukla me na tvoje oči, išibala me po turu krvnički, tik iznad repa a i dalje duž kičme i preko lica udarala je snažno s namerom da me potpuno satre, a kada me dobro izbatinala, zgrabila me za vrat, zafrljačila u kupatilo razbijajući me o pločice i zatvorila unutra. U njenim očima sam jasno video: kada bih zalajao samo još jedanput ubila bi me, zato sam samo tiho cvilio od bola. Kroz vrata su dopirali sablasni zvuci vaših tela, zavijao sam da ih ne slušam. Došao sam sebi tek nakon nekoliko sati, pred zoru. Zvuci su prestali, verovatno ste bile zaspale. Tada sam odlučio da više ne mogu; prozor kupatila je bio otvoren, iskočio sam sa trećeg sprata, prebijen, i sa slomljenom nogom otšepao sam u život jedne lutalice.

Prošlo je oko godinu dana otkako preživljavam po beogradskim ulicama. Teško je za matorog psa da nađe nekoga ko bi ga pazio. Ali ja sam se već navikao, u meni je ista ona tuga, samo sada nema ničeg da je ublaži. Često pokušam da te prizovem u sećanje, a tvoj lik kao da polako iščezava u zaborav. Ponekad mi treba određeno vreme da u mislima formiram sliku tvog lica. Međutim, iako je prošlo godinu dana, iako te kiša sprala sa mene već toliko mnogo puta i uprkos tome što sam se smucao po najsmrdljivijim mestima, ja još uvek pamtim tvoj miris. Tražim ga među drugim ljudima, čeznem za njim, čuvam ga u sećanju kao relikviju jedinog vremena kada sam osećao sreću. To je jedino što mi je ostalo od tebe. Patim ti, Hana. Kada bih ga zaboravio, verujem da bih se od tuge ugasio.

Kada sam zamišljeno šetao pre neku noć, na Beograd se spustio snažan pljusak. Već poluprazne ulice sada su bile potpuno opustošene, nema nigde nikog. Dok sam tražio zaklon od nevremena sa nekakvom rezigniranom lenjošću, na trenutak kao da sam ponovo oživeo našavši se zatečen ispred jednog malog kafea čija su vrata bila otvorena. Iznutra je dopirala tiha muzika prigušena zvukovima jake kiše. Zatvorio sam oči i oslušnuo pažljivo. Bio sam sam na ulici. Kiša je tukla po mom umornom telu i natapala moje ućebano krzno. Kada sam u tihoj muzici prepoznao Šopenove „Nokturne“ mogao sam da osetim tvoj miris jasnije nego ikad.

matorimomakblumfeld

Zamislite sad Vuk Jeremic udje na youtube da pogleda emisiju.... i krene da cita komentare.... a bogami ima sta i da vidi hahahaha

RGQUI

Hana, koliko se ponosis svojom sofisticiranom publikom?

JohnSmith-ugvo

Hana je u stvari Matori momak Blumfeld

jezdimirsavic

Daj bre Hana, operi noge Blumfeldu, vidiš da čovek samo to hoće.

SalmanRuzdi

Kako je slatko izgovorila sa smeskom ime matorog momka..Pocinjem da se zaljubljujem u divnu Hanu..Pozdrav iz Bora slatkice..obrati malo paznju na mene u moru ovih Desetkovanih pastuva..

ivdjandida

Hanice draga, pozovi Slavišu K Miljkovića stručnjaka za srpski jezik i slikara, Vladimira Lalića profesora istorije i bodibildera. Pozdrav!

cegimecava

Hana je jedno divno celjade na cast svojim roditeljima, jedna vrijedna i vaspitana djevojka. Ne znam o cemu vi ovdje pricate ....

MilosRS_

Хана прихвати ме за пријатеља на фејзбуку

oredelic

ako je ovaj alternativa idem da zapalim svecu za zdravlje predsednika vucica

vladimirmijatovic

Hana dovedi Blumfelda u emisiju vjeruj bit ce to pun pogodak.

petarsestar

" Ja znam da je Vaša publika sofisticiran svet...", hahahaha, ovde sve sam manijak do manijaka.

NN-gmoy

Хана, не може више овако! Ако заиста желиш да ово буде "нешто другачије" емисија, а ја знам да ти то потајно желиш, ја те молим, али ја те заиста молим да у емисију позовеш, једног јединог, непоновљивог, највећег шмекера, господина и српску дику, Сандић Вукојицу!

ThePele