Poezija za svačiji ukus - Nasledje - Milan Rakić

Pesma “Nasleđe” Milana Rakića rodoljubiva je pesma koja je dio njegova rodoljubivog ciklusa “Na Kosovu”. Kosovo je neizravan motiv i ove pesme, iako se ne spominje izrekom u pesmi, možemo da zaključimo kako je slava i istorija ovog mesta bila inspiracija za ove stihove. Kosovo je simbol borbe srpskog naroda, mesto na kojem se ginulo, ali i sticalo veliku slavu. Moralno nasleđe ovog mesta postalo je dio istorije kojim su se generacije i generacije ponosile, pa tako i Milan Rakić. Ideja ove pesme upravo je iskazivanje tog ponosa. Iako je taj ponos kolektivan, pesnik mu pristupa kao ličnom, stoga ova pesma nije samo rodoljubiva, nego i misaona. Slavnu istoriju pesnik je iskoristio da poredi prošlost i sadašnjost, te prikaže kako prošlost utiče na sadašnjost. Već u prvoj strofi primećujemo da je pesniku važno tematski razdvojiti sadašnjost i prošlost. Kaže da “danas” oseća krv “predaka”. Prošlost i sadašnjost izjednačavaju se u njemu, jer on svojim stihovima kaže:

“Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih…”

Motiv “krvi” upućuje na povezanost s našim precima, kao da delimo istu krv i ona se nasleđuje od predaka, a onda ostavlja potomcima. Krv je simbol porodice, simbol roda, a njenim nasleđivanjem nasleđujemo slavu i ponos ili nečasnost i sramotu. Ali krv lirskog subjekta je “junačka” i “gruba”. Upravo zbog toga on je odmalena bio predodređen da bude rodoljub, zaljubljenik u ratove i ponosne bitke:

“I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto bojne igre u detinjstvu ljubih.”


Kao potomak slavnih ljudi, pesnik “prezire tugu” i “zaboravlja bolju”. Njegovi stari takođe su bili mučenici i junaci “Umirahu ćutke na strašnome kolju”. Pesnik smatra da su njegovi preci patili mnogo teže patnje od njega, a svejedno su ih junački podnosili (izraz “Umirahu ćutke…”). Zato je za njega sramota ne izdržati ovaj život, koliko god težak bio, jer zasigurno nije teži od onoga kako su životi nekada bili teški.

Treća strofa donosi priznanje “Jest, ja sam se dugo s prirodom hrv’o”. Njime se pesnik nadovezuje na patnje svojih predaka, koje je, eto, i on u svom životu proživio. Zatim pesnik slavodobitno kaže “Uspeo sam – sve se može kad se hoće”, ali već u sledećim stihovima vidimo ironiju

“Da na ovo staro i surovo drvo
Naklemim najzad blagorodno voće”

“Surovo drvo” je metafora za samog pesnika ili simbol njegova života, a voće su sve lepe, rodne, bogate stvari u životu. Ipak – one ne rastu iz drva već su samo “naklemljene”. One su patvorene, ne pripadaju tamo, samo su laž kojom se pesnik obmanjuje kako bi mu se život činio lepšim i svrsishodnijim. Ipak, to voće, koje za pesnika predstavlja junake iz njegove istorije, pesniku su uteha, “hrana”. Bez obzira da li ga obuzima tuga ili zlokobni osećaj, njega nanovo čini ponosnim “Neiscrpna krepost starinskih junaka”. Jednom kad ih se seti, pesnik zaboravi na svoju patnju:

“Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji…”

Pretke pesnik naziva “mučenicima starim” i junacima, pa opet spominje kako “Umirahu ćutke na strašnome kolju”. Ponavljanje tog stiha ističe veličinu piščevih predaka.

Pesma “Nasleđe” ima šest strofa, sve redom katrena. Stihovi u strofama su dvanaesterci, a rima u njima je unakrsna, osim u drugoj i šestoj strofi, koje sadrže neke ponovljene stihove, gdje je rima obgrljena.