filmov
tv
Radar intervju, Voja Brajović: Izgubili smo bitku protiv kulova
Показать описание
"Kulov nije seljak, kulov čak nije ni snob, to nije ni malograđanin. To je onaj koji je nikao i koji vuče one odozgo nadole. To je smišljen, opasan projekat koji se sprovodi kroz pink kulturu i on pogoduje tom carstvu primitivizma."
Nagrada Zlatna antena, koju je nedavno dobio za sveukupan doprinos regionalnoj produkciji serija i drama, za Voju Brajovića, barda srpskog i jugoslovenskog glumišta, potvrda je da i drugi ljudi na prostoru nekadašnje zajedničke zemlje misle da je moguće ići ka boljoj budućnosti. Dobitnik najznačajnijih pozorišnih i filmskih nagrada za Radar ističe da naš bivši život u zemlji u kojoj smo nekada rođeni nameće potrebu za zajedništvom. „To nikako ne znači hegemoniju jednih nad drugima. Ja sam suverenista, ali prihvatam nečije domaćinstvo i to ne znači da ne možemo biti dobri prijatelji i saradnici“, kaže Brajović.
Pomenuli ste pink kulturu, kako gledate na to što je kulturu zamenila industrija jeftine zabave? Ovih dana smo gledali promociju teatra Odeon vlasnika Pinka, Željka Mitrovića?
Jeftina zabava nije zamenila kulturu, ona je osvojila prostor. Kamo sreće da ima još više pozorišta, Beogradu treba još četiri-pet pozorišta. Postojao je projekat još pre četvrt veka da se Odeon pretvori u pozorište. O ovom sad ne mogu da sudim, nisam to gledao, ne znam šta se tamo daje. Ono čega se bojim je činjenica da se rađa glumački proletarijat. Svake godine iz pet ili šest priznatih škola izlazi 100 glumaca. To su mladi ljudi od 22-23 godine. Generacija starija deset godina ima sada 32-33 godine. Dakle, 1.000 mladih ljudi bez perspektive. I to nisu samo glumci. Tim mladima ljudima ne omogućavamo ništa. U socijalističkom društvu smo imali elektromehaničara, poštara, medicinsku sestru, koji su na svom radnom mestu dobijali bodove koji će im omogućiti da dobiju stan. To je danas nemoguće. U kulturi su postajali SIZ-ovi i sistem nagrađivanja „dinar na dinar“, pa koliko zaradite, još toliko dobijate. Ne znam kako su u tom Odeonu plaćeni glumci, ali znam da u serijama mesečno imaju nekih 500 ili 1.000 evra i oni su radna snaga. To je neka vrsta robovlasničkog odnosa.
Rekli ste da se ne može biti apolitičan jer se politika bavi nama u svakom segmentu života. Kako vam danas izgleda politika u Srbiji?
Sve je politika. Kad sam pomenuo Branka Miljkovića, to je njegov vapaj. Kad govorimo o Šekspiru, on upozorava politički. Ima jedan izraz kod nas na selu, kad neko vrda i mudruje, ljudi obično kažu nemoj da mi političiš, molim te. A politika je i cena hleba, koliko je dece ugroženo vršnjačkim nasiljem, kakva je mogućnost da imamo dobro grejanje ili čist vazduh, da budemo među najboljim reprezentacijama u fudbalu. Sve je to briga o jednoj velikoj porodici. Ne možemo imati državu koja prema svojim građanima ima odnos kao maćeha prema deci koja nisu njena. Ili, ipak, možemo. Nažalost.
"Ključno je ne podleći udvorištvu. To je nešto najbolnije, a mi imamo sklonost da budemo udvorice, da vaspitavamo decu da vole više Tita nego roditelje. To me plaši, a inače mislim da rođeni umetnik ne može prestati da to bude."
"Umetnici koji su se pobunili za opšte dobro, za očuvanja neke lepote, zdravlja, etiketiraju se i na njih se survavaju salve uvreda, dok neke kolege legitimno prihvataju da podrže vlast i mislim da to rade iz nekog svog interesa."
Pratite nas na:
Zabranjeno svako kopiranje video i/ili audio snimaka i postavljanje na druge kanale!
Copying, re-uploading and illegally distributing this copyrighted work is strictly prohibited!
Nagrada Zlatna antena, koju je nedavno dobio za sveukupan doprinos regionalnoj produkciji serija i drama, za Voju Brajovića, barda srpskog i jugoslovenskog glumišta, potvrda je da i drugi ljudi na prostoru nekadašnje zajedničke zemlje misle da je moguće ići ka boljoj budućnosti. Dobitnik najznačajnijih pozorišnih i filmskih nagrada za Radar ističe da naš bivši život u zemlji u kojoj smo nekada rođeni nameće potrebu za zajedništvom. „To nikako ne znači hegemoniju jednih nad drugima. Ja sam suverenista, ali prihvatam nečije domaćinstvo i to ne znači da ne možemo biti dobri prijatelji i saradnici“, kaže Brajović.
Pomenuli ste pink kulturu, kako gledate na to što je kulturu zamenila industrija jeftine zabave? Ovih dana smo gledali promociju teatra Odeon vlasnika Pinka, Željka Mitrovića?
Jeftina zabava nije zamenila kulturu, ona je osvojila prostor. Kamo sreće da ima još više pozorišta, Beogradu treba još četiri-pet pozorišta. Postojao je projekat još pre četvrt veka da se Odeon pretvori u pozorište. O ovom sad ne mogu da sudim, nisam to gledao, ne znam šta se tamo daje. Ono čega se bojim je činjenica da se rađa glumački proletarijat. Svake godine iz pet ili šest priznatih škola izlazi 100 glumaca. To su mladi ljudi od 22-23 godine. Generacija starija deset godina ima sada 32-33 godine. Dakle, 1.000 mladih ljudi bez perspektive. I to nisu samo glumci. Tim mladima ljudima ne omogućavamo ništa. U socijalističkom društvu smo imali elektromehaničara, poštara, medicinsku sestru, koji su na svom radnom mestu dobijali bodove koji će im omogućiti da dobiju stan. To je danas nemoguće. U kulturi su postajali SIZ-ovi i sistem nagrađivanja „dinar na dinar“, pa koliko zaradite, još toliko dobijate. Ne znam kako su u tom Odeonu plaćeni glumci, ali znam da u serijama mesečno imaju nekih 500 ili 1.000 evra i oni su radna snaga. To je neka vrsta robovlasničkog odnosa.
Rekli ste da se ne može biti apolitičan jer se politika bavi nama u svakom segmentu života. Kako vam danas izgleda politika u Srbiji?
Sve je politika. Kad sam pomenuo Branka Miljkovića, to je njegov vapaj. Kad govorimo o Šekspiru, on upozorava politički. Ima jedan izraz kod nas na selu, kad neko vrda i mudruje, ljudi obično kažu nemoj da mi političiš, molim te. A politika je i cena hleba, koliko je dece ugroženo vršnjačkim nasiljem, kakva je mogućnost da imamo dobro grejanje ili čist vazduh, da budemo među najboljim reprezentacijama u fudbalu. Sve je to briga o jednoj velikoj porodici. Ne možemo imati državu koja prema svojim građanima ima odnos kao maćeha prema deci koja nisu njena. Ili, ipak, možemo. Nažalost.
"Ključno je ne podleći udvorištvu. To je nešto najbolnije, a mi imamo sklonost da budemo udvorice, da vaspitavamo decu da vole više Tita nego roditelje. To me plaši, a inače mislim da rođeni umetnik ne može prestati da to bude."
"Umetnici koji su se pobunili za opšte dobro, za očuvanja neke lepote, zdravlja, etiketiraju se i na njih se survavaju salve uvreda, dok neke kolege legitimno prihvataju da podrže vlast i mislim da to rade iz nekog svog interesa."
Pratite nas na:
Zabranjeno svako kopiranje video i/ili audio snimaka i postavljanje na druge kanale!
Copying, re-uploading and illegally distributing this copyrighted work is strictly prohibited!
Комментарии