Sanski Most, 28.10.'95.

Kad hodaš, ulicama svog grada, kad si, kako se kaže kod nas, u svom i  na svom, to se zove sreća.
Ništa ne može zamjeniti vlastiti dom, ulicu, jutarnje kafe, noćne šetnje u svom gradu.
Tu se stvaraju uspomene, koje se jednog dana prepričavaju djeci, unucima, prijateljima...
Tu se, na tim ulicama, trgovima, raskršćima, parkovima, igralištima, provode najljepši periodi života, najsretniji dani djetinstva, prve ljubavi, prve batine, snijegovi, kiše i sve to ostaje duboko u nama, u znanju i neznanju, ali se, nekako, ureže duboko u nas.
Neko nam je to želio oteti, neko je želio da sve to nestane u jednom trenu, u jednom danu...

Poznati trg istočno od podne, suncem okupan
na njemu zatvorenih očiju, svaku stopu znam.
Naizgled jedan sasvim običan dan
ovo je java, a sve izgleda k'o ružan san.
Strah je stigao tiho u svaki dom, svaki kat
viŝe se ne zna ko je kome vuk a ko brat.
Ljudi sakrivaju lice kad izlaze van
ovo je kazna sa neba, to dobro znam
Bože daj mi snage da preživim to
pa da djeci pričam, kad bude gotovo
Bože daj nam svima lavlje srce
ljubavlju nam vrati osmijeh na lice
Ulični svirač nema kome da zasvira
buka je stala ali niko nema mira
Samo djeca joŝ nose sjaj u očima
smo o slobodi sanjaju svim noćima
Moj grad bez ljudi, tako je sam
moj grad bez ljudi, pomalo umoran

Slobodu, tog 10. oktobra 1995. godine, u svom gradu dočekalo je nešto više od pet stotina građana nesrpske nacionalnosti.
Ogromna većina Bošnjaka i Hrvata, te Srba i ostalih građana protjerana je sa ovih prostora u periodu 1992. – 1995. godine. Tokom okupacije grada počinjeni su brojni zločini, a u tom periodu Sanski Most je bio veliki koncentracioni logor za sve građane nesrpske nacionalnosti.
Oslobođenjem grada stvoreni su uslovi da se svi vrate u svoj grad, da u njemu žive i da ga izgrađuju.

#sanskimost
#mysana